Садашња Босна и Херцеговина утемељена
Дејтон-Париским Општим оквирним споразумом за мир, има двије војске и три
војне компоненте, што вјерно одсликава ратни сукоб вођен од 1991. до 1995.
године. Тиме је задржан статус љуо из тог крвавог сукоба, јер сва три
конститутивна народа у својим војскама виде гаранта свог опстанка на
простору државе која треба да је заједничка. Садашња војна структура тиме
одсликава и међусобно неповјерење које влада у међунационалним односима.
Сматрамо да се међусобно неповјерење када је у питању постојање три војске,
не може ни брзо ни једноставно превазићи, имајући у виду сву тежину и
жртве непотребног крвавог сукоба. Покушаји који иду ка стварању
јединствене војске Босне и Херцеговине, без обзира на добре намјере,
немају могућност да елиминишу неповјерење. Заједничка војна доктрина на
нивоу БиХ не може дефинисати имагинарног непријатеља и агресора, ван круга
држава са којима се Босна и Херцеговина граничи - а то су Србија и Црна
Гора и Република Хрватска у којима живи већина - два од три конститутивна
народа у БиХ. Да ли је могуће да би нека будућа заједничка војска БиХ
могла опстати у случају евентуалног сукоба или би се распала као што је то
било са Југословенском народном армијом. Босни и Херцеговини не треба
војска за рат, већ за мир. То значи професионалне јединице: за помоћ
грађанима у случају елементарних непогода, за деминирање, за мировне
операције, за протоколарне обавезе и томе треба прилагодити обуку и
бројност састава.
Полазећи од те реалности, сматрамо да је пут изградње међусобног повјерења
и кроз постепену демилитаризацију Босне и Херцеговине уз рјешавање
материјалног и професионалног статуса војних лица. Овај процес би трајао
довољно дуго да се претходно ријеше сва питања која таква одлука повлачи
за собом. То би се наслањало и на садашњи процес смањивања војних ефектива
у људству и опреми, уз укидање регрутације.
Стога предлажемо да:
Босна и Херцеговина, Србија и Црна Гора и Република Хрватска, истовремено
приступе активностима које воде остваривању програма НАТО пакта под
називом ПАРТНЕРСТВО ЗА МИР. Активности у БиХ би се водиле као постепена
демилитаризација, односно професионализација војске са ограниченим
контингентом из сваког народа, без регрутног састава, уз јасне планове и
рокове усвојене од органа ентитета и заједничких органа БиХ. Ове
активности би довеле до чланства БиХ у Партнерству за мир, односно
политичком крилу НАТО пакта. Активности у Србији и Црној Гори и Републици
Хрватској требале би ићи испред активности у БиХ, а довеле би ове двије
земље до потпуног и пуноправног чланства у НАТО пакту.
Свјесни смо да су политичке реформе и демократизација једини пут који све
три земље води у политичку и економску стабилност и да тај пут води и
преко Партнерства за мир. Босна и Херцеговина је мала и сиромашна земља,
ојађена ратом и економском кризом којој се не види крај, оптерећена
страховима које су националистичке странке произвеле као увод у рат. Снаге
сукоба су још увијек јаке и чекају прилику да поново могу владати
производећи страх од оних других и рачунајући да ће за неки нови рат имати
"своје" војске. Ни сва средства која су уложена од стране међународне
заједнице у БиХ, нису успјела створити самоодрживу економију која би
грађанима обезбиједила запосленост и минимум животне егзистенције. Програм
приступања НАТО пакту предвиђа увођење стандарда у наоружање, опрему и
обуку војске, што су огромни трошкови који би били проблем и за сређене
државе и јаче економије него што је наша. То стање по свој прилици неће се
битније промијенити у догледно вријеме, а ни средства која се данас
издвајају за војску нису довољна ни за њихове основне и потпуно оправдане
потребе. Знатно повећање ових трошкова тешко би било оправдати, па
сматрамо да би средства која би се издвајала за стварање јединствене
војске по стандардима НАТО пакта требало усмјерити у образовање, здравство,
пензије, инвалиднине и друге социјалне потребе становништва. Војни објекти
би се одмах могли ставити на располагање локалним заједницама за рјешавање
смјештаја избјеглица, за потребе универзитета, за курсеве информатике,
страних језика и корисних вјештина за омладину.
Није тешко израчунати колико се може обезбиједити бесплатних ужина у
вртићима и школама, колико компјутера купити за цијену само једног тенка.
Цијеном за један борбени авион могуће је исплатити бар једну пензију,
умјесто топова и ракета могу се купити тоне лијекова за оне који то не
могу себи обезбиједити. Питамо се може ли уопште постојати дилема - оружје
или економски развој и социјална сигурност. Послијератна Wемачка и Јапан
могле су кренути економским развојем и због тога што нису улагали у војску
и оружје. Чланство неке државе само у Партнерству за мир, а не и у
пуноправном чланству, могло би се тражити за БиХ имајући у виду све њене
специфичности. Пуноправно чланство Србије и Црне Горе и Републике Хрватске
у НАТО пакту и тиме онемогућавање сукоба међу њима, има већ искуство Грчке
и Турске као пуноправних НАТО чланица које су под контролом и спријечене
да своје повремене размирице рјешавају ратом. Истовремено то би била и
контрола и онемогућавање било каквих аспирација сусједних држава према БиХ.
Смањивања свих војних структура, укидање регрутног састава и увођење
професионалног састава, као пут постепене демилитаризације цијеле БиХ,
истовремено би значило и трајно одрицање од рата као политике било кога у
БиХ.